zimsko jutro

Granica

Pupoljak koji si mi donjela,
i koji je danima stajao u plavoj boci
prema zelenom prozoru zamračenom kišom
taj pupoljak se rascvao.
Proljeće koje tek što je počelo
već je ovog popodneva pozlaćeno na rubovima
toplom sunčanom prašinom,
i već su nemila i vruća ona polja
kojima rano silazim u grad,
ćuteći ledenilo u koži i vlazi bilja.
I već to nisu ptice suzdržanog pjeva
i slabi glasovi proljeća kao s prozora
svibanjske bolesničke sobe,
a zeleno je tako teško.
Vrpca mora danima se rastezala,
pa vidjet ćemo koliko to još ide.
Ova bol nerazumljiva i uporna
rasla je, rasla, već smo je mogli vidjeti i nazvati.
Nebo, onaj zrak, razgovori,
savršenstvo mojih brodova, prijateljstvo s tobom
zatvorena ladica i oblik knjige
sve se to razapinjalo i znao sam
da negdje granica mora postojati.
I ova ljubav, tvoje slatko tijelo;
malo je reći da se ti daješ
i da te ja uzimam.
Dobro je bilo iz noći u noć, iz jutra u jutro;
može li se još, može li se još...

Ovaj cvijet će pući kao revolverski metak,
proljeće će izgorjeti kao papir,
more će se razvući i vjerovatno otići u nebo,
zeleno će postati crno;
teško crno od teškog zelenog,
bol će prestati ili se pretvoriti u nešto drugo;
sve to, sve to...
Tvoje će tijelo iznevjeriti sebe,
i moje takodjer,
ova će ljubav doći do te granice o kojoj mislim
i ne hoteći.
Bez snage je i volje da se upita
što je to bilo?
A već je novi pupoljak u plavoj boci,
proljeće na igralištu,
bol u ustima,
pravac mora i...tako dalje...

Objavio sneg u 13. jun 2007 22:26:00 | 0 komentara

Susret

Kad ugledam gdje mi

U susret koracas

vidim plahu kosutu

Kraj sumskog izvora.

Moju dusu obuzme

Silna radost zivota

Izvadivsi ludo srce,

Na dlanu bih ga pruzio

Tebi...

Objavio sneg u 2. jun 2007 0:32:00 | 3 komentara

Pisi mi...

Da li još uvek, nekad,

kad pomisliš da stvarnost

u zaborav sve slutnje zavije,

zivne u tebi iskra

kroz magicnu nestalnost

i obasja lutanja naša

i susret koji još ceka

tamo negde sred guzve

na uglu pored Slavije...

 

Da li još uvek snivaš

i snima bojiš sve dane

dok sivi dani teku,

razlivaju se i nose...

I da l' još u uglu usana

iste osmehe skrivaš

i isto, nehajno, rukom

otklanjaš pramenje kose...

 

Da li ti misli još nose

iste nijanse poleta

ili ih sad sece košava

k'o topli dah zimskim rezom...

Da li još uvek pricaš

plamenim krilima poneta...

Da l' još onako zurno

uvece koracaš Knezom...

 

Da li jos uvek pušiš?

Citaš li iste knjige?

Da li još uvek voliš

da slušaš Baha i Lista...

Da li još uvek vešto

u sebi promaje gušiš,

da li još vedro grabiš

i ne haješ za brige...

 

Da li si još uvek ista?

 

Ti uvek imaš mesta

u meni i mojim danima

i zato ne pitaj cemu,

ne pitaj da li mi treba...

Kroz tvoje reci i šapate,

kroz susret koji ne presta,

sa tobom i ja šetam

pod svodom našeg neba...

 

Ne misli da l' i nad mene

poneki oblak se klanja...

Ne brini da l' ce me mozda

tvoja prica zaboleti...

Dok mi pišeš o svemu

uklanjaš sva rastojanja,

i zato, samo mi piši,

i ne pitaj da li cu voleti...

Objavio sneg u 25. maj 2007 0:42:00 | 0 komentara

Dotakla bih te...

Dotakla bih te

kao nekad.

Da znam samo

kojim putem

snovima lutas

trazeci ljubav,

nasla bih te,

dotakla bih te,

kao tada...

Da samo mogu

da doletim,

uzalud pruzam

uvela krila

ovo nebo

ne razume srecu.

 

Dotakla bih te

kao zelja;

znam da me zelis

i da me pratis

nekim mislima

kad nikog nema

da te utesim.

U tom trenu

na nekom drugom

kraju ceznje

ja sam sama.

A dotakla bih te

kao san,

da smirim ti uzdah,

da zacaram ti usne

i umirim te rukama

trazeci samo

da me cvrsto stegnes,

da mi samo kazes

da sve proslo je.

 

Dotakla bih te

kao miris

kad ides poljem,

kad u njemu nadjes

neki mali svet.

I onda

kad sve nestane,

jos uvek osecas

miris poljskog cveca,

jos uvek si tamo

jos uvek me pratis...

Dotakla sam te

svojim recima

al nije to sve,

ne, nije jos kraj,

jos uvek cekam te...

Objavio sneg u 24. maj 2007 0:53:00 | 1 komentara

...

Kako smo ti i ja,
da nije bilo ovog južnoslovenskog nacionalističkog ludila,
mogli divno stariti.

A evo,
od čitavog našeg života
ostali su nam jedino
ovi naši tužni ljubavni sastanci na groblju kod Lava.

Reći ću ti
i kad sam u svojoj nesreći najsretniji:
kad me na groblju uhvati kiša.

Užasno volim da kisnemo zajedno!

Objavio sneg u 24. maj 2007 0:51:00 | 0 komentara

Zelja

Samo tvoje toplo srce,
i nista vise.

Moj raj je polje
bez slavuja
i lire,
s jednom skromnom rijekom
i malenim vrutkom.

Bez ostruge vjetra
u hvojama,
bez zvijezde sto bi htjela
listom biti.

Golema svjetlost
koja bi bila
krijesnica
druge svjetlosti,
u nekom polju
skrhanih pogleda.

Cisti pocinak
i tamo cjelovi nasi,
zvonki madezi jeke
rastvorili bi se
u daljini.

I tvoje toplo srce,
i nista vise.

Objavio sneg u 19. maj 2007 23:53:00 | 1 komentara

...

Mi smo uvek manje ili vise skloni da osudimo one koji mnogo govore, narocito o stvarima koje ih se ne ticu neposredno, cak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pricalicama.
A pri tome ne mislimo da ta ljudska,
toliko ljudska i tako cesta mana ima i svoje dobre strane.
Jer, sta bismo mi znali o tudjim dusama i mislima,
o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti cemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono sto su videli i culi, i sto su s tim u vezi doziveli ili mislili?
Malo, vrlo malo.
A sto su njihova kazivanja nesavrsena, obojena licnim strastima i potrebama, ili cak netacna, zato imamo razum i iskustvo i mozemo da ih prosudjujemo jedne
s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimicno ili
u celosti.
Tako nesto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slusaju ili citaju.

Objavio sneg u 17. maj 2007 0:18:00 | 3 komentara

...

Nek na me pređu
sve tvoje boli
sva tvoja tuga
što oko je piše
tvoj stari mačak
do neba te voli
šapom kroz nebo
i još više...

Objavio sneg u 17. maj 2007 0:14:00 | 0 komentara

...

Budi noćas tamo gde stići ne mogu
putevi moji beskrajni i čudni...
I gde nećeš znati da te opet sanjam;
bez mene, daleko, opet draga budi.

Kao prošlih dana kad smo hrabro mogli
da slutimo a da ne želimo
da nam uzaludni
neki dani ludi
pomute veselje za srca što vole.
Jer tvoja je ljubav uvek takva bila:
da nekuda beži, a ja da je tražim.
Kao usamljene šumske ptice nebu
mi životu našem pružali smo ruke,
al sa malo nade
da stignemo naše
naslućene muke -
-mi smo svakodnevno umirali sami...

Tvoja ljubav nije kao i sve drugo
što mi u životu prijatelji nude,
nit ko njihov poklon
što boli i seća
na trenutke tašte - kad sujetu ljube.
Ljudi su veliki , bogati i dragi
samo kada gube - i zbog toga volim
ovu našu tugu.

Budi tamo noćas
gde stići ne mogu
da vratim sećanje na nedavnu prošlost...
Jer ljudi su veliki samo kada gube.
Zato noćas sluti,
a ne želi mene
jer doći ne mogu stazom našeg mira.
Zaspaću pre prvog, prolećnog nemira
dok te ne izgubim
i dok ne ojaćam
kao mlado žito.

...A ujesen, opet, poplavi mi krilo
jer za tebe, uvek,
na dnu moga srca,
spava jedna čudno uzorana brazda...

Objavio sneg u 6. mart 2007 23:11:00 | 1 komentara

...

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su kontejneri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.

Objavio sneg u 17. februar 2007 22:49:00 | 0 komentara